Универзитетска библиотека ''Светозар Марковић'' - PDF

Description
Универзитетска библиотека ''Светозар Марковић'' Београд, II Vilinske priče Simbolika i značenje bajki III Hans Christian Andersen ( ) IV Vilinske priče Simbolika i značenje bajki Dublja značenja

Please download to get full document.

View again

of 36
All materials on our website are shared by users. If you have any questions about copyright issues, please report us to resolve them. We are always happy to assist you.
Information
Category:

Technology

Publish on:

Views: 7 | Pages: 36

Extension: PDF | Download: 0

Share
Transcript
Универзитетска библиотека ''Светозар Марковић'' Београд, 2005. II Vilinske priče Simbolika i značenje bajki III Hans Christian Andersen ( ) IV Vilinske priče Simbolika i značenje bajki Dublja značenja kriju se u bajkama što sam ih čuo u detinjstvu, nego u istinama kojima me je naučio život. Šiler duhu proslave 200 godina od rođenja Hansa Kristijana Andersena, širom sveta su organizovana kulturna dešavanja, izložbe i naučni skupovi posvećeni i inspirisani fenomenom bajki. Na samom kraju ove godine, kada magično, kao i svake zime, lebdi u vazduhu, otvorićemo u Univerzitetskoj biblioteci «Svetozar Marković» izložbu Vilinske priče Simbolika i značenje bajki. Osnovna ideja izložbe je da prikaže kako bajke, u maštovitom obliku, svojom jedinstvenom formom i jezikom, na najneposredniji način, pomažu detetu u najvažnijem i najtežem zadatku u njegovom odrastanju ~ da pronađe svoj put i smisao života. Bajka nudi značenja na toliko različitih ravni i obogaćuje detetovo postojanje na toliko načina, da nijedna knjiga ne može pružiti mnoštvo i raznolikost doprinosa takvih priča u životu deteta. «Od tkiva mašte, tkiva sna gradi bajka svoj svet, na prvi pogled slučajan, izmišljen, irealan ; zapravo sazdan na samim istinama prvog reda. Jer, šta je ako ne istina prvog reda poruka bajke da ljubav nadilazi sva zla, sve nevolje, da njena snaga brda pomera.»(g. Olujić, Poetika bajke) Pišući o značaju bajke za savremeno dete G. Olujić je rekla da «bajka detetu nudi nadu da je jedan humaniji svet, ipak, moguć, ili bi bar morao biti. Mudrije i starije od svih književnih rodova, bajka to dobro zna, kao što zna da zlatna jabuka čovekovog sna o sreći ne V pada junaku bajke sama od sebe u krilo. Da se do nje dođe potrebno je preći pustinje i glečere, u bespuću naći put. A put je onoga ko ima snage da njime krene, poručuje bajka detetu zbunjenom i nesigurnom u sopstvene mogućnosti, otvarajući prostore jednog drugačijeg, lepšeg sveta kakav je moguć, možda samo u snu, jer bajka jeste čovekov san o sreći, čistije, lepše lice stvarnosti.» Izložbeni eksponati predstaviće bajke iz fonda naše Biblioteke, grupisane prema narodima i miljeu iz kog su potekle ~ tako ćemo predstaviti Slovensku kuću, Germansku kuću, Arapsku kuću bajki..., kao i hronološki, od biblijskih priča, priča iz 1001 noći, bajki Oskara Vajlda, Alise Luisa Kerola, Tolkininovih priča... do savremenih pisaca bajki. Takođe, nezaobilazne su i ilustracije poznatih grafičara toga doba, čiji su crteži krasili poznate priče i zbirke bajki, kao što su danski ilistrator V. Pedersen (Andersenove bajke) i začetnik moderne grafike G. Dore (Peroove bajke), domaći ilustratori Dušan Petričić, Đorđe Lobačev, Desa Kerečki-Mustur, hrvatski slikar i ilustrator Vladimir Kirin... Uz pojedine bajke biće predočen, u vidu legendi, istorijski i kulturološki okvir u kom je nastala određena bajka i kao najinteresantnija ~ psihološka tumačenja. Kako je literatura o bajkama obimna skoro kao literatura koju čine bajke, veliki broj stručne psihološke literature biće izložen, kao što su radovi B. Betelhajma, S. Frojda, G. Junga, V. Propa, Nosrata Peseškijana, R. Lückel idr., na čije ćemo se ideje posebno osvrnuti. Iz obilja motiva koji se provlače i ponavljaju u mnogim bajkama sa najrazličitijih podneblja, biće izdvojeno nekoliko nrp. motiv vile, čarobnjaka, (učitelja~duhovnog vođe),motiv preobražaja, motivi lavirinta, ključa, lampe, a neki od njih i izloženi kao eksponati (npr. ogledalo, kao veoma čest motiv bajki sa jakom simbolikom). Naša želja je da ovom izložbom pokrenemo i teme vezane za religijske motive u bajkama, analizu jezika bajki, filozofije bajki, obilje simbola u bajkama kao inspiracije u slikarstvu, primenjenoj umetnosti, teatru... Do XVII veka bajke su, u dugim zimskim večerima, pričane ne samo deci već i odraslima, te su kao deo usmene tradicije prenosile i reflektovale vrednosti, moral i težnje društvenih zajednica pod čijim su okriljem nastale. Naučni interes za bajke u Evropi se razvio VI u XVIII v., u vreme kada je Š.Pero od bajki načinio književni rod, a naročito u XIX v., kada se umetnost pripovedanja sve više gubila. Početkom XVIII v. izašla je prva evropska verzija 1001 noći, prevedene na francuski od strane orijentaliste A. Galana. Braća Grim su među prvima sačuvala i sakupila brojne priče koje su čuli od pojedinaca iz naroda i izdali od svoje prve zbirke bajki tih., pre nego što je štampao svoju prvu knjigu bajki 1835., H. K. Andersen se već upoznao s važnim delima braće Grim. Dobivši podsticaj od Grima, Vuk Karadžić sakuplja srpske bajke, u kojima se pripovedaju «kojekakva čudesa što ne može biti». Vremenom se, na temelju izvorne, narodne bajke, formirala tzv. umetnicka bajka. U Engleskoj izlazi Kerolova Alisa u zemlji čuda, a i veliki književnici XIX i XX v. ~ Gete, Puškin, T. Man, Karel Čapek i dr. su se oprobali u pisanju bajki. Na samom početku XX v. F. Baum objavljuje Čarobnjaka iz Oza, bajku, koja je, kao i većina drugih, poslužila kao inspiracija za brojne stripove, igračke i filmove, bilo animirane, bilo igrane. Ekranizacija bajki u XX v., kao i mnoštvo novih fantastičnih priča koje su nastale, doprinela je njihovoj popularnosti na jedan nov način i potvrdila da je potreba za vilinskim pričama, i kod dece i kod odraslih, još uvek živa. Pišu je pesnici i romansijeri, ali i filozofi (Eskarpi, Kolakovski), nobelovci (Isak Baševis Singer), prozaisti (Italo Kalvino, Anđela Karter), profesori univerziteta (Tolkin), i ne namenjuju je samo deci. Etički i metafizički problemi na kojima je ona sazdana jednakom snagom odjekuju i u malim i u velikim čitaocima, pomažući im da svet sagledaju u svoj njegovoj složenosti, užasu i sjaju. Poslednjih godina svedoci smo oživljavanja bajke i u svetu i kod nas. Pored Desanke Maksimović i Branka Ćopića javljaju se novi pisci (Grozdana Olujić, Stevan Raičković, Tiodor Rosić), koji se nakon dela ostvarenih u literaturi za odrasle okreću bajci, inovirajući taj prastari rod. «Bajka traje», kako beleži ugledni časopis World Literature Today, ocenjujući stvaralaštvo Grozdane Olujić kao «bajke za sve prostore i sva vremena», od kojih je bajka «Varalica i smrt» od strane World Academy for Art and Culture proglašena za najbolju modernu bajku sveta. VII Značenje bajki runo Betelhajm, psihoanalitičar austrijskog porekla, nudi nam sjajna tumačenja bajki, prevođena jezikom Frojdove psihoanalize ~ Pepeljuga, najpoznatija i verovatno najomiljenija bajka, tumačena je kao priča o suparništvu braće i sestara. Život u pepelu simboliše njen inferioran odnos u poređenju sa braćom i sestrama, ali je istovremeno i simbol ponovnog rađanja i sa njom se lako identifikuju, kako dečaci tako i devojčice, jer deca oba pola podjednako pate od suparništva sa braćom i sestrama i osećaju istu želju da budu izbavljena iz svog niskog položaja i da nadmaše one koji im izgledaju nadmoćniji. Ivica i Marica, Crvenkapa i Džek i čarobni pasulj odražavaju detetovu borbu za samostalnost i nezavisnost. Crvenkapa, za razliku od Ivice i Marice, koji su morali da budu gurnuti u svet, spremno napušta svoj dom. Ona se ne boji spoljašnjeg sveta, već sagledava njegovu lepotu, i u tome je opasnost. Iako puna vrlina, ona zapada u iskušenje, i njena sudbina govori nam da poverenje u svačije dobre namere čoveka, zapravo, izlaže opasnostima. Kad u nama ne bi postojalo nešto što voli velikog zlog vuka, on ne bi imao moći nad nama (Bruno Betelhajm). Mala prodavačica šibica je moralistička priča o okrutnosti sveta: ona pobuđuje saušešće među ugnjetenima. Međutim, detetu koje se oseća ugnjeteno nije potrebno saušešće prema drugima u istom položaju, već pre ubeđenje da može izbeći tu sudbinu. VIII Amoralne bajke, kako ih Bruno Betelhajm naziva, kao što su Mačak u čizmama ili Džek i čarobni pasulj, ne pružaju polarizaciju ili protivstavljanje dobrih i loših osoba, već služe drugom cilju. One ne grade karakter deteta zalažući se za opredeljivanje između dobra i zla, već pružaju nadu da čak i najmanji i najslabiji može nadmudriti sitnim lukavstvom velikog i moćnog, veru da čovek, i pored svih svojih slabosti, može uspeti i podstiču nas da krenemo u duhovno hrabre poduhvate u našim sopstvenim životima. Džin koji se sukobljava sa junakom u bajkama oslikava odnos deteta prema odraslom. U svim kulturama, deca su se uvek bojala odraslih i opirala se vlasti koju stariji imaju nad njima. Ona znaju da osim povinovanja njihovim naredbama, imaju samo jedan način da se obezbede od gneva odraslih ~ da ih nadmudre. Luis Kerol je, u svojim pričama o Alisi, prilično radikalno proterao svako moralisanje, svaku nametnutu pouku; tačnije, nailazimo na moralne pouke samo onda kada želi da im se podsmehne. Preko avantura radoznale i nestašne, ali i trezvene i razborite Alise , koja se stalno sukobljava sa iščašenom logikom sveta u koji je upala, Kerol nas uči kako isključivo od nas samih zavisi hoćemo li pravila i zakonitosti doživeti kao nešto što sputava naš duh i delanje, ili kao okvir za pronalaženje uvek novih puteva, iz kojih će život zaista izrasti u čudesnu igru. I zaista, kako to Z. Paunović u svom tekstu Nestašna olovka Luisa Kerola primećuje, bilo bi dosadno biti samo veliki ili samo mali; kada kao Alisa, menjamo svoju veličinu, a sa njom i ugao posmatranja, tada i svet, stalno promenljiv, prestaje da nas zbunjuje i plaši i postaje zanimljiviji i samim tim predstavlja izazov za nas. Bajke su jedinstvene, ne samo kao prozna književna vrsta, već i kao umetnička dela koja su i detetu i odraslom potpuno pojmljiva svojim jezičkim slikama , kao što to nijedan drugi vid umetnosti IX nije. Kao i sa svakom velikom umetnošću, najdublje značenje bajke biće različito za svaku osobu i različito za istu osobu u raznim trenucima njenog života. Svako će izvlačiti različita značenja iz iste bajke, u zavisnosti od svojih trenutnih interesovanja i potreba, i kad god mu se pruži prilika, vraćaće se istoj priči, kada bude spreman da stara značenja proširi ili ih zameni novim. Ako je u nekom trenutku osoba zaokupljena mišlju da mora da živi bez partnera, tad će možda da iskrsne najmlađi patuljak iz bajke o Snežani, onaj koji nikad nije mogao obožavanu Snežanu da osvoji. Ako nas, pak, muči strah od starosti i smrti, tada će na nas, verovatno, jak utisak ostaviti uloga Snežanine maćehe, koja, uplašena i ozlojeđena, zuri u ogledalo, ne mogavši da se oprosti od svoje lepote i života. X Istočnjačke priče kao osnov biblioterapije ajke se obraćaju istovremeno svim nivoima ljudske ličnosti, komunicirajući na način koji doseže i do neobrazovanog dečijeg uma, ali i do uma racionalne, kultivisane odrasle osobe. One prenose važne poruke svesnom, predsvesnom i nesvesnom umu. Iskustvo psihoterapeuta pokazuje da narodne bajke, podjednako i normalnom i bolesnom detetu, na svim stupnjevima inteligencije, sa mnogo dubljim značenjem, obogaćuju unutrašnji život deteta, nego ma koje drugo štivo i ma koji terapeutski pristup. Mnogo pre nego što je psihoterapija postala naučna disciplina, bajke su vekovima bile sastavni deo narodne psihoterapije. Najpoznatiji od svih primera jeste zbirka 1001 noć, čija je okvirna priča u osnovi prikaz lečenja jednog psihički obolelog vladara uz pomoć pripovedanja. Prema okvirnoj priči, dvoje protagonista, muškarac i žena, sreću se u trenutku velikih kriza u svom životu: car je zgađen životom i pun mržnje prema ženama; Šeherezada strepi za svoj život, ali je rešena da postigne carevo i svoje izbavljenje. Ona svoj cilj ostvaruje pripovedanjem mnogih bajki ~ nijedna priča to ne može postići sama, jer su naši psihološki problemi previše složeni, a njihovo rešavanje teško. Jedino velika raznolikost bajki može obezbediti podstrek za takvu katarzu. Potrebna je 1001 noć pažljivog slušanja bajki da se car oslobodi depresije, da se postigne njegovo izlečenje. Šta je to što se nalazi u biću određene priče, a što je čini tako magično uticajnom i lekovitom za nas? Bajke delaju na više nivoa: od funkcije ogledala, kada čitalac prepoznaje svoj unutrašnji XI konflikt ili problem u sadržaju priče, preko funkcije modela (čitalac u priči nazire način rešenja svog unutrašnjeg konflikta; obrt u radnji priče, tačnije, iznenadno rešenje zamršenog problema budi u čitaocu doživljaj otkrića tj. uvida, a istovremeno racionalno uputstvo za rešenje problema gotov obrazac za akciju, zadovoljava našu iskonsku potrebu za orjentacijom i osloncem), do funkcije priče kao protivkoncepta. Primer za ponuđeni protivkoncept psihoterapeuta iranskog porekla Nosrata Peseškijana, koji se bavio biblioterapijom, nudi nam sliku preterano učtivog sredovečnog pacijenta sa psihosomatskim problemima, nesposobnog da bilo kome otvoreno kaže ne , opterećenog osećanjem krivice i strepnjom od odbacivanja. Njegov moto ili koncept, usađen od detinjstva bio je : Ako ti neko učini zlo, nauči zlo da podnosiš, odricanjem i praštanjem bićeš oslobođen krivice.varijante ovog koncepta su i u našoj kulturi vrlo dobro poznate. Da bi podstakao izmenu stanovišta, a samim tim i prevazilaženje konflikta, Peseškijan mu nudi protivkoncept: Dve stvari zatamnjuju naš duh: ćutanje kad treba da govoriš i govor kad treba ćutati. Prevazilaženjem prvog koncepta značenje učtivosti se proširuje i na čestitost. U savremenoj psihoterapiji rad sa bajkama se može odvijati i slično psihodrami ili geštalt drami, u kojima pojedinac preuzima uloge, ili pomoću vruće stolice - identifikacijom sa junakom bajke (na taj način figure iz bajke postaju nosioci naših sopstvenih projekcija). Bajka govori: Prepoznajem te, ja sam kao i ti, pogledaj me. Znam nešto o tebi, želiš li i ti nešto, pogledaj me. Toliko otkrivajućeg i oslobađajućeg leži u njima, a u doživljaju bajke krije se izlečenje. XII Jungova analiza bajki pojavom psihoanalize, u prvoj pol. XX veka, došlo je do stvaranja brojnih škola, pravaca i istraživanja koja su se ticala psihološkog proučavanja umetnosti, kulture i književnosti. Frojd i psihoanalitičari su u bajci videli, pre svega, izraz potisnutih infantilnih i incestualnih želja. Međutim, tek je švajcarski psiholog K. G. Jung bajku prepoznao kao riznicu arhetipova - iskonskih slika , koje dolaze iz kolektivno nesvesnog, psihičkog sloja zajedničkog svim narodima i vremenima. Arhetipovi predstavljaju spremnost da se uvek iznova reprodukuju iste ili slične mitske predstave, a koje odrazavaju opšteljudske situacije, nadanja, potrebe i strahovanja ~ suštinsku ljudsku psihu u njenim osnovnim elementima. Bajke se, kao i snovi, služe jezikom simbola, a simboli nam dolaze iz dubina nesvesnog, koje jedino na taj način može nešto da poruči i obznani. Navešćemo samo neke simbole i arhetipove koje srećemo u bajkama: anima i animus - otelotvoreni u bajkama i mitologijama kao figure koje dopunjuju i objašnjavaju žensku odn. mušku stranu junaka, često su prikazani kao stari mudrac i velika majka, vila i junak, zarobljeni princ i zatočena princeza, ili jednostavno kao otac i majka - prvi predstavnici pola u detinjem života. Veliki broj mitova i bajki govori o princu koji je čarolijom pretvoren u neku životinju ili čudovište i koga svojom ljubavlju spasava neka devojka, kao u bajci «Lepotica i zver», gde ljubav kao poriv povezuje duh i prirodu u najboljem smislu reči; čarobnjak ili đavo - personifikacija senke, tamne i nepriznate strane ličnosti, u terminima analitičke psihologije, ili veštica, kada se radi o ženskom junaku u bajci; XIII motiv blizanaca ili različite braće simbolički prikazuje odnos između ega i senke; patuljci se u bajkama sreću kao poznavaoci tajni o zemlji, rudnicima, šumi ili blagu, te ih Jung posmatra kao vratare nesvesnog ; životinje koje srećemo u bajkama mogu poprimiti raznorazna značenja i uglavnom simbolišu korisne i nesvesne snage na koje možemo da se oslonimo (kao što su golubovi u «Pepeljuzi», koji se najednom pojavljuju da joj pomognu); ptica, kao i krilati konj simbol su intuicije, važne, i ponekad nepravedno zanemarene strane ličnosti; prastaro drvo ili biljka simbolišu rast i razvoj psihičkog života. Proces individuacije, sazrevanja i ucelovljenja ličnosti, prikazan je u bajci kao svojevrstan pohod junaka , pri čemu dolazi do susreta sa tim praslikama ili arhetipovima, što su sve unutrašnji doživljaji otelotvoreni u likovima iz bajke; kao i u životu, junak u bajci mora da savlada sve teškoće, i, idući putem prožetim patnjom, zabludama ali i radošću, dođe do ispunjenja svoje lične sudbine, koja kulminira u dostizanju duhovne celovitosti. (S tim u vezi možemo pomenuti i simbol večitog dečaka - puer aeternus - kao specifičnog psihičkog stanja u kome se može naći mlado biće zanemarujući svoj razvoj, a na koji upozorava bajka nudeći pri tom i rešenje za taj konflikt). Krajnji cilj indiduacije je, po Jungu, Sopstvo - simbol totaliteta i celovitosti psihe. Taj simbol srećemo u bajkama kao lik mudraca, proročice, duha prirode, ali i kao dragi kamen, biser, ili dete... Šume, pećine i vode, nezaobilazni su krajolik koji prati radnju bajke - sve su to specifični simboli nesvesnog, mesta misterije, nepoznatog i unutrašnjeg; planina, s druge strane, predstavlja stanje svesti i krajnji cilj ljudskog razvoja.. Jung je čitav svoj život posvetio proučavanju simbola, koji se nesvesno stvaraju u čovekovoj psihi i smatrao da su nasleđeni obrasci emotivnog i mentalnog ponašanja arhetipovi pozadina skoro svih ljudskih aktivnosti i delovanja. Bajke konkretizuju arhetipove i na najjednostavniji način nam pokazuju kako pravilno razmevanje simbola može imati lekovit i kreativan uticaj na pojedinca. XIV Iako je osnovna ideja izložbe zasnovana na psihološkom tumačenju bajki,istakli bi da su se fenomenom bajke bavili stručnjaci različitih profila (istoričari, književni kritičari, antropolozi - strukturalisti, folkloristi), pokušavajući da objasne univerzalni kulturološki karakter bajki, odn. sličnosti motiva među različitim čak i udaljenim narodima, počev od teorije jednog zajedničkog indoevropskog mita, preko tvrdnje da je Indija kolevka svih priča koje su se migracijama raširile po celom svetu, do ideje da su svi narodi prošli iste faze razvitka, te da u osnovi postoji jedna zajednička ljudska psiha koja reprodukuje iste simbole, bez obzira na vreme i kulturu u kojoj su te bajke nastale. Morfologija bajki ačetnik strukturalne folkloristike, V. J. Prop, podvrgao je bajke morfološkoj obradi, posmatrajući ih kao narodne priče čija se radnja odigrava u okviru funkcije likova, koje logički i umetnički proizilaze jedna iz druge. Za bajku je važno šta čine likovi, a ne ko ili kako nešto čini volja pojedinih likova, njihove namere i postupci su određeni sa aspekta značenja za junaka, tok radnje i razvoj priče. Takođe, živa bića, predmeti i osobine likova mogu se, sa stanovišta morfološke analize likova, smatrati ekvivalentima, jer funkcionišu na isti način; npr. jedna od najvažnijih osobina pomoćnika je vidovitost: vidovit konj, žena, dete..., ali ako u bajci nema pomoćnika, to svojstvo prelazi na junaka. Atributi likova (njihov pol, uzrast, položaj), načini njihovog pojavljivanja (doletanje zmaja, susret sa baba Jagom) i atributivni elementi (baba Jagina glinena noga) su ti koji bajci, s jedne strane, daju živopisnost i bogatstvo detalja, dok ograničenost broja funkcija i likova govori o njenoj ponovljivosti i XV jednoobraznosti, s druge strane. Ovde Prop daje svoju ključnu hipotezu postoji samo jedna bajka, a sve ostale poznate bajke su samo varijante u odnosu
Related Search
Similar documents
View more...
We Need Your Support
Thank you for visiting our website and your interest in our free products and services. We are nonprofit website to share and download documents. To the running of this website, we need your help to support us.

Thanks to everyone for your continued support.

No, Thanks