РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА. ДИСКУСИЈА ЗАКЉУЧЦИ ЛИТЕРАТУРА - PDF

Description
С А Д Р Ж А Ј УВОД ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ АНАТОМИЈА И ХИСТОЛОГИЈА ДОЈКЕ Суперфицијалне структуре дојке Жлездано ткиво дојке Васкуларизација и инервацијa...

Please download to get full document.

View again

of 104
All materials on our website are shared by users. If you have any questions about copyright issues, please report us to resolve them. We are always happy to assist you.
Information
Category:

Film

Publish on:

Views: 7 | Pages: 104

Extension: PDF | Download: 0

Share
Transcript
С А Д Р Ж А Ј УВОД ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ АНАТОМИЈА И ХИСТОЛОГИЈА ДОЈКЕ Суперфицијалне структуре дојке Жлездано ткиво дојке Васкуларизација и инервацијa МАЛИГНА БОЛЕСТ ДОЈКЕ Епидемиологија карцинома дојке Eтиологија и фактори ризика Молекуларна основа карцинома дојке Прогностички фактори Стадијум туморске болести Прогностички индекси ХИРУРШКО ЛЕЧЕЊЕ Аблативне хируршке процедуре Конзервативне хируршке процедуре Онкопластична хирургија дојки РЕКОНСТРУКЦИЈА ДОЈКИ Непосредне реконструкције Непосредне реконструкције аутологним ткивом Непосредне реконструкције имплантатима Непосредне реконструкције аутологним ткивом и имплантатимa Одложене реконструкције Одложене реконструкције експанзијом ткива Одложене реконструкције аутологним ткивом и имплантатима ЦИЉ РАДА ХИПОТЕЗЕ СТУДИЈЕ ЦИЉЕВИ СТУДИЈЕ ПАЦИЈЕНТИ И МЕТОД ОПШТИ ПРОТОКОЛ ИСТРАЖИВАЊА ИЗБОР ПАЦИЈЕНАТА ПРЕОПЕРАТИВНА ПРИПРЕМА ОПЕРАТИВНА ТЕХНИКА И ХИРУРШКИ РАД ПОСТОПЕРАТИВНИ ТРЕТМАН ПОСТОПЕРАТИВНЕ КОМПЛИКАЦИЈЕ СТАТИСТИЧКА ОБРАДА ПОДАТАКА Прилог бр Прилог бр Прилог бр Прилог бр РЕЗУЛТАТИ ИСТРАЖИВАЊА ДИСКУСИЈА ЗАКЉУЧЦИ ЛИТЕРАТУРА Кључна документацијска информатика 1. УВОД 1.1. ИСТОРИЈСКИ ОСВРТ Карцином дојке представља хетерогену болест са различитим морфолошким и молекуларним карактеристикама, биолошким понашањем и реаговањем на терапију. Представља најраспрострањенији малигни тумор код жена, одговоран за 20% смртних исхода у онкологији, по чему је у популацији између те године, на првом месту.1 Кроз историју, размишљања о карциному дојке представљају епску причу која се креће од мистицизма до артефаката модерне науке, са тежњом да се идентификује узрок болести и пронађу адекватни одговори у лечењу. Kроз векове, у различитим цивилизацијским амбијентима, сва понуђена решења осликавају људску борбу против болести. Најранији писани документи који се односе на хирургију дојке, датирају из древног Египта и садржани су у списима познатим као Edwin-Smith surgical papirus . У том запису, насталом у време Треће династије, у периоду око 2600-те године п.н.е. Imhotep, дворски лекар и архитекта, јасно је описао инструменте и начин на који су египатски лекари-свештеници уклањали туморе из дојки. Од 48 описаних случајева, 8 су обољења дојки, a 45-ти приказ, представља запис о карциному дојке.2 Грчки историчар Herodot ( пне) наводи да је лекар Democedes излечио краљицу Атосу, жену персијског краља Дарија од карцинома који се ширио и имао улцерације. Позната су дела Hippocrates of Cos (c пне) која се односе на приступ карциному дојке као системском обољењу и следственом хируршком третману.у античком периоду, током старог века, било је доста контраверзи, везаних за третман рака дојки. Римски лекар Aul Kornelius Celzus (42 пне-37нe) бавећи се проналажењем узрока и оцењивањем исхода, наводи да су женске груди често биле место настанка карцинома и дефинише четири фазе тумора у рукопису De Medicina. Први детаљан опис операције карцинома дојке приписује се Leonidusu из Александрије у првом веку нове ере. Учење грчког лекара и филозофа Claudius Galenus ( не) далеко је испред свог времена.3 Бавећи се овим проблемом, развија такозвану хуморалну терију, описујући рак као системско обољење узроковано вишком црне жучи у крви, уз препоруке лекарима да ексцидирају туморско ткиво до у здраво.4 Колапсом Римског царства 476 год. напредна учења старогрчких и римских лекара падају у заборав. У том 2 периоду забележен је и случај византијске царице Теодоре, која 548 године одбија мастектомију и умире представљајући персонификацију опаке болести. 2 Наступа доба феудализма, бубонске куге, крсташких ратова, крутости религије, папског декрета и мрака за напредну научну мисао и истраживања, трајући хиљаду година, све до открића Новог света и зачетка периода ренесансе.утицајнији лекари овог периода који су ранија сазнања о болестима сачували од заборава, били су Avicenna ( ), Majmonid, ( ) и Albucasis ( ).4 Слика бр.1. Edwin-Smith-ов хируршки папирус Својим делима и пионирским радом, период ренесансе су посебно обележили Žan Luj Petit ( ), директор Француске Хируршке академије, који развија и прописује Први јединствени концепт за хируршко лечење рака дојке, и Le Dran, хирург који је први увео дисекцију лимфних чворова као саставни део хирушке процедуре код лечења карцинома дојке. Основе савременог хирушког лечења дојке поставили су немачки патолог Rudolph Virchow ( ) и амерички хирург Vilijam S. Halsted ( ), који су Galen-овој парадигми о системској болести, супроставили сопствену парадигму о локалној болести са тежњом ка пропагацији. Virchow-ова теорија о патогенези карцинома дојке инкорпорирана је у основна начела Halsted-ове радикалне мастектомије. Транзиција од системске, до локалне парадигме учинила је радикалну мастектомију веома популарном, крајем XIX и почетком XX-ог века, због 3 основног начела локалне контроле болести. Група хирурга која се залагала за презервацију и очување пекторалног мишића, предвођена Patey и Dyson, уводи као стандардну процедуру у хирургији дојке, модификовану радикалну мастектомију. У периоду након Другог светског рата појављују се хирурзи који супростављају једноставну мастектомију до тада опште прихваћеној Halsted-овој теорији, McWhirter, Umberto Veronesi, Bernard Fisher. Попут модерног Галена Fisher је тврдио да је карцином дојке системска болест одређена биолошком борбом између тумора и домаћина, те да лечење подразумева локални третман и системску терапију.4 Развојем хируршких и дијагностичких процедура, као и унапређењем примене радио, хемио и хормоно терапије, појављују се једноставније технике, са презервацијом ткива и нижим постоперативним морбидитетом, као што су лумпектомија, квадрантектомија и тумеректомија. Последњих деценија, хируршко лечење малигне болести дојке подразумева и реконструкцију исте, након уклањања промене. Многа истраживања су показала да обим мастектомије не утиче на контролу болести као и да не повећава проценат и дужину преживљавања. Реконструкцијом дојке се смањује психолошка траума и не повећава се постоперативни морбидитет као ни свеукупни морталитет 5 John Bostwick је један од најзаслужнијих хирурга за аргументовано представљање и увођење у савремену хируршку праксу различитих реконструктивних техника, које данас представљају суштину ангажовања пластичних хирурга у оперативном лечењу карцинома дојке.6 Хируршка терапија карцинома дојке развија се брзим темпом у складу са напредком у многим дисциплинама. Развојем дијагностичких поступака, ултразвучних, мамографских и процедура на магнетној резонанци, профилисања генетских основа, развоја перкутаних радиофреквентних и криоаблативних метода, напретка у патохистолошкој и имунохистохемијској евалуацији, долази до оптимизовања и позиционирања хирушке терапије.7 Дакле, од најстаријих записа на папирусима Тебе и Абидоса, од староегипатских свештеника па до модерних хирурга онколога и реконструктиваца, током протеклих 4500 година, начињен је пун круг у размишљању о природи, особинама и лечењу карцинома дојке. Понекад херојски, понекад трагично, кроз историју човечанства исписане су и странице о карциному дојке. Та прича још увек није испричана до краја; још увк постоји људска тежња да се нађе потпун одговор, да се спроводи успешно лечење и да се дође до излечења болести. Зато је и свевременска премиса Olson-а који каже да је карцином дојке болест која превазилази време и простор, класе и расе и да представља ужас у свакој култури и сваком добу.2 4 1.2. АНАТОМИЈА И ХИСТОЛОГИЈА ДОЈКЕ Дојка је паран, симетричан орган, који се презентује на предњој страни грудног коша у виду избочења коже и поткожног масног ткива, са централно постављеном ареолом и мамилом, различитог облика и величине, локализована у простору који ограничавају спољашња ивица стернума, предња пазушна линија, друго и шесто ребро.чине је кожа са дериватима коже, поткожно масно ткиво и млечна жлезда са својим паренхимом и стромалним елементима. Слика бр.2 Анатомија и топографија дојке СУПЕРФИЦИЈАЛНЕ СТРУКТУРЕ ДОЈКЕ Површну структуру дојке чини кожа са својим дериватима, брадавицом и ареолом, лојним и знојним злездама, смештеним у дермалном и субдермалном слоју. Брадавица (mammilla) се формира непосредно након рођења, пролиферацијом мезенхима из дубине са изводима млечних канала. У зрелом репродуктивном добу достиже висину око једног центиметра. Ареола (areola mammae) представља кружно, пигментисано поље постаљено централно око брадавице уобичајеног пречника око три центиметра.8 Дојку обликује млечна жлезда уложена у везивну строму и обложена 5 депозитима масног ткива, као и кожни усек (sulcus inframammaris) на доњем полу који је одваја од предњег зида грудног коша ЖЛЕЗДАНО ТКИВО ДОЈКЕ Током пете недеље феталног живота из мамарних гребена се развија млечна жлезда, пружајући се вентралном површином, од аксиле до препоне.8 Жлездани паренхим је изграђен од лобулуса и система изводних, лактиферних канала који радијално конвергирају према мамили. Лобулуси се састоје од терминалног дуктуса, ацинусног дуктуса и ацинуса, који представљају основну функционалноморфолошку јединицу грађе односно терминалну дукто-лобуларну јединицу. Сквамозни епител облаже главне изводние канале, док псеудостратификоани цилиндрични епител облаже велике изводне канале. Све остале структуре су обложене једноредним цилиндричним или кубичним епителом и слојем вретенастих, миоепителних ћелија.9 Ацинуси су окружени миксоматозно измењеним, растреситим и хормонски-сензитивним везивним ткивом, а лобулуси углавном зрелим, колагеним везивом које заједно са различитом количином масног ткива гради строму.10 Слика бр.3. Пресек дојке, жлездано ткиво, режњеви и каналићи 6 ВАСКУЛАРИЗАЦИЈА И ИНЕРВАЦИЈА Дојка се снадбева крвљу артеријским гранама које предстаљају огранке три крвна суда, унутрашње грудне артерије (a.mammariae internae), латералне грудне артерије (a.thoracica letralis) и међуребарних артерија (aa.intercostales). Медијални део снадбевају перфорантне мамарне гране унутрашње грудне артеријe (a.thoracis interna), латрални део дојке снадбевају гране спољешње грудне артерије, док дубоки део дојке снадбевају судови међуребарних артерија. Венски крвоток прати артерије почев од ареоларног венског прстена одакле се вене изливају у унутрашњу грудну вену и из разгранатог подкожног венског снопа, одакле венска крв одлази ка међуребарним и спљашњим латералним грудним венама. Лимфатици дојке су испреплетани многобројним анастомозама чинећи разгранату мрежу, одакле се уливају у лимфне чворове пазуха (nodi lymphatici axillares), затим лимфне чворове међуребарних простора (nodi lymphatici intercostales), пекторалног дела (nodi lymphatici pectorales), парастерналне (nodi lymphatici parasternales), нодусе изнад и испод кључне кости (nodi lymphatici infra et supraclaviculares) и у лимфне чворове подлопатичног предела (nodi lymphatici subscapulares). Лимфни чворовни преко којих се дренира дојка, њих око 30-40, топографски се деле на: - чворове првог реда или спрата (n. lym. mammariae ex.t s. th.lat, subscapularis, axillaris) - чворове другог реда (n. lymph. axillaris centralis) - чворове трећег реда (n. lymph. axillaris apicalis s. subclavicularis) - чворове четвртог реда ( n. lymph.supraclavicularis) Инервацију обезбеђују гране међуребарних нерава (nn.intercosteles II-VI ), као и завршеци нерава вратног и супраклавикуларног сплета (plexus supraclavicularis et cervicalis) МАЛИГНА БОЛЕСТ ДОЈКЕ Е
Related Search
Similar documents
View more...
We Need Your Support
Thank you for visiting our website and your interest in our free products and services. We are nonprofit website to share and download documents. To the running of this website, we need your help to support us.

Thanks to everyone for your continued support.

No, Thanks