Kompjuterski i Cyber Kriminal

  135 5. KOMPJUTERSKI I CYBER KRIMINAL 5.1. Privatnost na Internetu, intelektualno vlasništvo i etika na Webu   Svaka država je dužna da fizičkim i pravnim licima omogući nesmetano učestvovanje na tržištu, štiteći pri tome sva njihova lična i imovinska prava. Tržište koje se odvija na Internetu ( e-Commerce ), kao i bankarske transakcije ( e-Banking ),predstavljaju zalog za  budućnost razvoja ljudskog društva i po Strate giji Evropske unije iz Tamperea jedan je od temelja ( e-Health, e-Ed  ucation… ) elektronskog društva ( e-Society ). Iznad njih i oko njih, kao zaštitna opna  stoji elektronska sigurnost ( e-Security ) koja treba da ostvari zaštitnu funkciju . S adašnje stanje u oblasti Interneta  je primamljivo za razne vrste kriminalnih radnji informaciono- tehnički obučenih lica koja na protivzakonit način stiču materijalnu korist i ujedno predstavljaju širu društvenu opasnost protiv koje države, među kojima i naša u tež nji da koriste nove tehnologije u razvoju tržišta, moraju da razvijaju legitiman zaštitni okvir  poslovanja.  Neki autori govore o ranjivosti informatičkog društva i o potrebi da se ona otkloni, koliko je to moguće . Visok stepen razvoja računarske tehnike i informacionih tehnologija je doveo do novih pojavnih oblika kriminala. Visokotehnološki kriminal sa sob om donosi veliku društvenu opasnost tako da se kao odgovor na to pojavljuju novi zakoni kojima se ovi postupci sankcionišu kao krivična dela.  Oblast Internet komunikacija je u velikim delu pravno neregulisan, jer adekvatne zakonske regulative nema. 258  Efikasnom  pravnom zaštitom bi se sprečila situacija u kojoj š irenje polja primene ra č unara kroz elektronsko bankarstvo, elektronsku trgovinu i elektronsku upravu pove ć ava rizik za nastanak cyber kriminala. Ovim problemom se danas ozbiljno bave Evropska Unija, Savet Evrope, G8, Interpol i Ujedinjene Nacije. Zaštitna funkcija vrednosti se, pre svega, u državi ostvaruje putem krivično pravne zaštite kroz generalnu i specijalnu prevenciju. Internet je postojeća virtuelna mreža kreirana od drugih internetworking m reža koje su povezane TCP/IP protokolom ili drugim vidovima otvorenog pristupa, jer je on javna mreža svima dostupna. Internet nije entitet , već komunikaciona infrastruktura. Internet je mreža svih   mreža koje međusobno komuniciraju. Nastao je početkom 90 -tih godina spajanjem regionalnih mreža. Tu se javlja pravni problem nadležnosti s obzirom na geografski raspored servera na Internetu koji se nalaze širom sveta. Pre nego što se uopšte  postavi pitanje ko je nadležan za događaj koji se desio na Internetu, po trebno je odgovoriti na  pitanje gde se događaj koji se odigrao u virtuelnom svetu Interneta odigrao u fizičkom 258  Potpune zakonske regulative nema ni u najrazvijenijim zemljama sveta.  136 realnom svetu. Problem koji postoji na Internetu, a koji takođe pogoduje kompjuterskom kriminalu je problem identiteta. Naime, teško je na Internetu utvrditi nečiji pravi identitet ( On the Internet nobody knows you are a dog , je tekst ispod čuvene karikature objavljene u u  Newyorker  -u, 5. jula 1993. godine, na kojoj je naslikan pas koji surfuje Internetom). Pitanje identiteta se danas rešava elektr  onskim potpisom i raznim sistemima identifikacije (smart karticama, biometrikom) i to samo donekle, za određene korisnike i određene potrebe, dok u ostalom delu ovaj problem i dalje ostaje nerešen. 259  Stari vidovi trgovine i drugih delatnosti se nalaze u nov im, još uvek nesigurnim i vrlo sofisticiranim elektronskim okvirima Interneta. Zaključivanje ugovora putem Interneta, koje je sve češće, praćeno je elementima identifikacije. Postoji i problem i teškoća privatnosti na Internetu koji takođe pogoduju kompjuterskom kriminalu. Sve ovo  pravo  postavlja pred velike izazove koji se ogledaju u tome da se u virtuelnom svetu javljaju neke situacije koje su nepoznate u fizičkom svetu i da za njih ne  postoje izgrađena pravna rešenja za te situacije. Zatim, javljaju se  problemi u smislu toga da  je virtuelni svet digitalan i da su u njemu neke akcije koje su u fizičkom svetu zavisne od volje fizičkih i  pravnih lica ovde automatske i da je u toj situaciji vrlo često teško otkriti ko je odgovoran i da li je odgovoran, a što    je primarno kod utvrđivanja građanske ili krivične odgovornosti. Izazov je u tome da se bezopasne i uobičajene Internet transakcije obavljaju  preko teritorija više zemalja i njihovih pravnih sistema. To dovodi do situacija mnogostrukih sukoba nadležnosti što za predmet ima u građanskopravnoj materiji posebna i složena disciplina međunarodnog privatnog prava. Rešenje za ovaj problem mogu biti međunarodne konvencije, gde se opet postavlja problem unifikacije ili harmonizacije vrlo različitih pravnih sistema, sukoba interesa država koji obuhvataju i različite nacionalne standarde i tradicije, ali i mnogo veće sukobe interesa moćnih interesnih grupa koje, pre svega, obrazuju velike multinacionalne kompanije.  Na osnovu iznetog, zaključujemo da na polju uspešnog razvoja e-U  prave ključnu ulogu imaju upravo sigurnosne, tehnol oške i pravne postavke modela. K  ako bi se razvoj modela e-Uprave odvijao nesmetano, dakle, potrebno je osigurati i zadovoljiti kriterijume  pravne i sigurnosne zaštite podataka, a potom osigurati    pristup mreži i siguran protok informacija.   Intenzivan protok podataka mrežnim kanalima među korisnicima, zatim njihova celovitost, dostupnost i tajnost, osnovna su pretpostavka razvoja i širenja procesa elektronskog poslovanja na kojem se temelji model e-Uprave. Nasuprot tome, preovladavanje sigurnosnih slabosti Weba, nepoverenja korisnika prema sigurnosti komunikacije i otkrivanju  podataka npr. tajnih podataka sa sednice lokalne samouprave, zatim savladavanje pravnih  problema u vezi sa kriptografijom, ned  ostatak pravne regulative i neusklađenosti zakonodavstava na svetskom nivou, osnovni su problemi sa kojima se suočavaju korisnici usluga elektronskog poslovanja. U digitalnom vidu komunikacije kakav nudi Internet, treba imati na umu da su se prvo razvile t ehnologije prenosa različitih vidova poruka, a tek znatno kasnije i ekvivalenti zaštitnih mehanizama, što je u praksi dovelo do neželjenih, a prilično čestih slučajeva narušavanja prava privatnosti i sigurnosti u međusobnom komuniciranju, a sa tim se i dov odi u pitanje status Interneta kao globalne komunikacione infrastrukture. Svetska ekonomija poslednje decenije dvadesetog veka doživela je radikalne promene koje se opisuju definicijama digitalna ekonomija, informaciona ekonomija, nova ekonomija ili  ekonomija zasnovana na znanju.   Uzroke takvih promena treba, pre svega, tražiti u činjenici da je novo znanje ili informacija postalo najvažnija roba na tržištu. Zahvaljujući 259  Termin koji se na tržištu sve č e šč e koristi za elektronsku trgovinu: staro vino u novim fla  š  ama.  137 novom znanju usavršavaju se postojeće ili pronalaze nove tehnologije proizvodnje, što do vodi do pojave proizvoda sa boljim odnosom cena i performansi na globalnom tržištu. Promene su brze i česte, pa vreme postaje kritičan faktor u tržišnom ponašanju. Globalna računarsko - komunikaciona mreža, Internet, nametnula se kao osnovna infrastruktura društva, jer omogućava praktično trenutno ostvarivanje različitih vidova komunikacija između prostorno veoma udaljenih učesnika, bez obzira da li pripadaju ili ne  pripadaju istoj organizaciji. U odnosu na takve učesnike, subjekti koji ne koriste Internet k  ao kanal veze prema ostalim strukturama društva nalaze se u nezavidnom položaju samoizolacionizma.  Narušavanje privatnosti, kao kolateralni efekat otvorenosti Interneta, predstavlja  problem u svetu u kojem se firme, ustanove, organizacije i ljudi, koji u svakodnevnom radu koriste Internet, nalaze u položaju da praktično eliminšu negativni uticaj međusobne fizičke udaljenosti na efekte rada i poslovanja. Ali, pored dobrih stvari koje nosi korišćenje Interneta u poslovanju, otvaraju se i neki drugi problemi koji su bili manje izraženi sa ranijim konvencionalnim formama komuniciranja. Novi razvoj i do stignuća u telekomunikacijama, naprednim ekspertnim sistemima i inteligentnim    programskim rešenjima doveo je do velikih  promena u životu i komunikaciji među ljudima. Virtuelni čovekov svet postaje sve važniji deo života i delovanja pojedinaca, njihovih organizacija i savremenih društvenih zajednica. Stvara ga i stalno unapređenje, progresivan razvoj informacionih tehnologija. Za razliku od stvarnog, virtuelni svet ne poznaje vremenska i prostorna ograničenja, podložan je stalnim  promenama i tehnološkim inovacijama, a zakonska regulativa je ograničenog dometa budući da takve nagle promene  pravo ne može unapred predvideti i ograničiti.  Preterana zakonska ograničenja, osim sprečavanja nepoželjnog, mogu i sputavati i onemogućiti željeni informacioni razvoj i slobodnu razmenu podataka. Na taj način, stalne tehnološke inovacije, raznolikost i dinamičnost tog promenljivog sveta neočekivano i lako pretvaraju propisana ograni čenja u suvišne, pa i štetne mere. Jedna od najdiskut ovanijih tema danas, kada je reč   o društvenim posledicama upotrebe novih informaciono-komunikacionih tehnologija, a pre svega Interneta, jeste  problem zaštite privatnosti korisnika ovih tehnologija   o če mu govore niz preporuka i vodič a za zaštitu privatnosti na Internetu koje su donela različita regulatorna tela širom sveta , kao i  brojni protesti javnosti, različite peticije, pa čak i zvanične tužbe za ugrožavanje privatnosti korisnika najpopularnijih saj tova za društveno umrežavanje.  Pravo privatnosti jedno je od osnovnih ljudskih prava, koje  podrazumeva čuvanje tajnosti nečijih podataka, osim, ukoliko postoji jasna potreba da se ovi podaci otkriju. Ovo  pitanje zahteva oprezan pristup u mnogim oblastima, posebno u oblasti zdravlja i finansija, ali i prilikom korišćenja Interneta. Jedno od istraživanja sprovedenih u ovoj oblasti, ponudilo  je sledeće predloge za zaštitu prava  privatnosti: ã   interna upotreba informacione tehnologije i razvoj personalne politike koja će štititi prava zaposlenih na privatnost, nasuprot pravu javnosti da sazna;   ã   donošenje zakona i vođenje politike koja će razjasniti pravo pristupa svake  pojedine organizacije određenim informacijama o pojedincima;   ã   obezbeđenje mehanizama za uklanjanje   ili izmenu netačne ili zastarele informacije; ã    prihvatanje nove tehnologije, izgradnja sistema zaštite privatnosti odmah, a ne  pošto se problem pojavi.   Privatnost, sa stanovišta svake države, ima svoju aktivnu i pasivnu stranu. Ista se mora uzdržavati od postupaka koji bi narušili privatan život pojedinca, o dnosno privatnost  porodice, a s druge strane moraju se u svakom trenutku obezbediti uslovi da takva privatnost  138 ne bude narušena od strane nekog trećeg lica. Država se   uzdržava od pojedinih postupaka, is tovremeno inkriminišući takve i slične nedozvoljene postupke drugih lica. 260  U sferi visokih tehnologija privatnost dobija nove dimenzije. Osnovni konflikt koji se  pokušava razrešiti odnosi se na očuvanje privatnosti korisnika Interneta, u situaciji kada ona   može biti ugrožena na najrazličitije načine. U cilju povećanja sloboda izražavanja informacija i ideja, države članice treba da poštuju volju korisnika Interneta da ne otkriju svoj identitet. 261   Pored prava na slobodu mišljenja i slobodu izražavanja, kao i  prava na privatnost, treba  pomenuti i pravo na lični i porodični život korisnika Interneta. Pomenuta prava se prepliću i može se slobodno reći da se istovremeno i ugrožavaju kroz opasnosti koje prete korisnicima računara i mobilnih telefona, kao i ostalih uređaja i vidova komunikacija putem savremenih tehnologija. Od mnogobrojnih načina na koje se mogu prekršiti ili neopravdano ograničiti, najčešća su sledeća tri problema: upotreba visokih tehnologija za prisluškivanje komunikacija, presretanje podataka, kao i kopiranje i zaplena istih. Putem prisluškivanja komunikacija upotrebom visokih tehnologija, pravo na  privatnost je dvostruko ugroženo. Najpre, tu je potreba državnih institucija da brane javni  poredak, kao i ljudska prava građana. Da bi to ostvarili nužno je dati im određena ovlašćenja  prema kojima će, u specifičnim situacijama, moći da krše prava pojedinca za koga se smatra da  je počinilac krivičnog dela. Da bi državni organi   mogli da vrše svoja zakonska ovlašćenja u ovoj oblasti, potrebno  je ustanovi ti određene  pravne standarde, kako svoja ovlašćenja ne bi prekoračili i kako se zaštita ne bi pretvorila u još jedan način ograničavanja ljudskih prava pojedinaca. Postavlja se  pitanje kako  slušati  komunikacije, a ne ugroziti pravo na privatnost pojedinca, kao i ko ima ovlašćenje elektronskog pristupa i nadzora   ličnih  podataka i u kojim slučajevima se dopušta elektronska kontrola. 262   S druge strane, postoje nebrojeni načini kako jedan pojedinac može zloupotrebom savremenih tehnologija ugroziti pravo na privatnost drugog pojedinca ili grupe ljudi. 263   Na osnovu prakse Evropskog suda za ljudska prava,  J. Dempsey  je izveo osnovne  principe postupanja dr  ž avnih organa prilikom presretanja komunikacija, a koji su vezani za upotrebu novih tehnologija: 264   ã   standardi za presretanje podataka moraju se jasno odrediti zakonom, dovoljno  precizno kako bi se spre č ila svaka njihova arbitrerna primena; ã   dozvola (odobrenje) za presretanje mora biti izdata od strane nezavisnog organa (najbolje od strane sudije); ã    presretanje podataka se može vršiti samo u okviru istražnih radnji o teškim krivičnim delima;   ã    presretanje podataka se može vršiti samo ako postoje čvrsti dokazi da je  prisluškivano lice umešano u kriminalne aktivnosti;   ã    presretanje podataka se može vršiti samo kada ostale tehnike koje manje ugrožavaju privatnost ličnosti nisu dovoljne;   ã   svako odobrenje za prisluškivanje mora se odnositi samo na određenu osobu ili događaj;   260  Aleksi ć, Ž. i Š kuli ć, M., “ Kriminalistika “, Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu i Javno preduze ć e „ Slu ž  beni glasnik  “, Beograd, 2007.   261  Deklaracija Komiteta ministara Saveta Evrope o slobodi komunikacije na internetu od 18. maja 2003. godine. 262  Komlen  –     Nikolić, L. i drugi, Opus Citatus, str. 135-140. Uporediti sa Priručnik za trening tužilaca i sudija u oblasti visokotehnološkog kriminala, Udruženje javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca Srbije, ATC, Beograd, 2009.  god. 77-82. 263  Banovi ć, B., “Obezbeđenje dokaza u kriminalističkoj obradi krivičnih dela privrednog kriminaliteta“, Viša škola unutrašnjih poslova, Beograd, 2002.   264  Dempsey J., “Protecting Privacy and Freedom of Communication in the Fight against Cybercrime” , Southeast Europe Cybersecurity Conference, Sofija, Bugarska, 8-9. septembar 2003.