Eliot-Uvod.docx

Description
UVOD Kada savremena kritika ocenjuje Eliotov teorijsko-kritički opus kao nekonzistentan ona uglavnom greši u nekoliko stvari. Nabrajamo ih po važnosti: 1. Činjenica da Eliot tokom vremena menja svoje stavove o nekim tradicionalno važnim književnim pitanjima ni iz daleka nije dovoljan dokaz za tezu da je taj deo njegovog opusa zbog toga nekonzistentan. Naprotiv, to mišljenje može proizići : a) ili iz teorijskog polazišta po kojem čitav je

Please download to get full document.

View again

of 18
All materials on our website are shared by users. If you have any questions about copyright issues, please report us to resolve them. We are always happy to assist you.
Information
Category:

Documents

Publish on:

Views: 0 | Pages: 18

Extension: DOCX | Download: 0

Share
Transcript
  UVOD Kada savremena kritika ocenjuje Eliotov teorijsko- kritički opus kao nekonzistentan ona uglavnom greši u nekoliko stvari. Nabrajamo ih po važnosti:   1.   Činjenica da Eliot tokom vremena menja svoje stavove o nekim tradicionalno važnim književnim pitanjima ni iz daleka nije dovoljan dokaz za tezu da je taj deo njegovog opusa zbog toga nekonzistentan. Naprotiv, to mišljenje može proizići : a)  ili iz teorij skog polazišta po kojem čitav jedan književnoteorijski i kritički opus treba sagledati u vremenskom vakuumu (ustežemo se od podsećanja na Atenino rođenje iz Zevsove glave), dakle, kao gotovu, završenu stvar koju samo treba podvrgnuti testu doslednosti i videti sta će od korpusa tih ideja preživeti sud smrtno ozbiljnog kritičara (slučaj S. E. Hyman) ili eventualni tumačev gnev (slučaj Harold Bloom), b)   ili, što je slučaj koji još više deprimira, iz osnovnog nepoznavanja onih fakata koji zavređuju da budu uzeti u obzir prilikom interpretacije Eliotove teorije, a tiču se poglavito njegove filosofske prakse, tj. postojanja vremenski vrlo jasno omeđenih perioda dominacije nekog od njegovih filosofskih stanovišta. Ta filosofska usmerenja, što ćemo pokušati da dokažemo ovim radom, predstavljaju suštinski background za Eliotova književno - teorijska istraživanja i prema njima se najčesće odnose aksiomatično (primer: Eliotovo razmišljanje o tradiciji u ranim esejima prećutno polemiše sa Bradleyjevom filosofijom i priklanja se u glavnim crtama stavu B. Russella i analitičkoj filosofiji, a sam Eliot ne oseća potrebu da tu vezu teorijski obrazlaže. Njegovo drugo preusmerenje, posle 1928, proizilazi, između ostalog, iz njegove anglo - katoličke konverzije, sto on i eksp licitno tvrdi). 2.   Eliot je i sam bio svestan razvoja i promena njegovih teorijskih pogleda tokom vremena, što bi ostalo puki razlog za našu pohvalu njegove samosvesti i samokritičnosti da nije rezultiralo esejima poput The Function of Criticism , What is Classic?  , The Frontiers of Criticism ... Ugrađena u Eliotov opus, ta njegova teorijska svesnost i sama postaje legitimni predmet interpretatorovog zadatka. Mi je možemo procenjivati po ličnom uvidu u njene domete i ispravnost, ali je ne možemo zaobići.    3.  Nezavisno od konteksta (a)istoricizma, postoje tekstovi koji procenjuju Eliota u duhu filosofskih ili književnoteorijskih rečnika, tj. Eliot se ocenjuje po tome koliko se njegove teoreme uklapaju u opstevažeće definicije. Greška se, dakle, javlja onda kada se ne poštuju Eliotova insistiranja na kontekstualnosti njegovih pojmova iz književne teorije, naročito u slučaju kada ti pojmovi inače poseduju veću značenjsku fleksibilnost i zahtevaju da budu kontekstualizovani. Ne samo da Eliot najčešće jasno stav lja do znanja koje značenje dati pojam ima unutar njegovog eseja, vec, kao u slučaju pojma klasik, razmatra koja bi eventualna značenja rečenog pojma i on sam, u nekoj drugoj prilici, mogao da ima u vidu. Odmah moramo napraviti jednu važnu ogradu. Stav ko  ji zauzimamo prema pitanju interpretacije Eliotovih eseja, a koji se bazira na izbegavanju pogrešaka pod tačkama 1 , 2 . i 3 , zahteva od nas da obezbedimo za svaki eventualni test konzistentnosti teorijskog dela T. S. Eliota neku vrstu tekstualnog nukleusa, tj. najmanje tekstualne jedinice unutar koje bi jedan takav test bio relevantan. Naš zahtev se oslanja ponajviše na ono što je pod različitim terminima bilo definisano u delima Ludwiga Wittgensteina 1  i Jean-Francoisa Lyotarda 2 , kao  jezička igra  ili  poštovanje diferendi između jezičkih igara , tj, grubo uzev, mišjenje po kojem neka teorija ima smisla samo u kontekstu koji sama nameće, samo unutar pravila te  jedinstvene igre. Tj. istina nije ništa što transcendira diskurs, ona je prirođena pravilima jezičke ig re tog diskursa. Ta vrsta kontigentnosti teorijskih pogleda čini se vrlo zahvalnom u slučaju T. S. Eliota. Naime, ako hoćemo da izbegnemo grešku koju pravi tumač pod tačkom 3, pa za jedinicu jedne  jezičke igre   uzmemo jednu fazu Eliotove esejistike, što is tovremeno zadovoljava i zahtev za posedovanjem istorijske perspektive (tačka 1 .), onda eventualna nekonzistentnost teorijskog pojma ide na štetu Eliotove teorije. Na nesreću, ispostavilo bi se da neki njegovi tekstovi padaju na ovom ispitu. Konačno, ostaje   zadovoljstvo ako se nismo ogrešili o Eliota.   1    Plava i Smeđa knjiga , 1958. god. 2    Postmoderno stanje: Izveštaj o znanju , 1979. god.    KRUG I CENTAR Tradicija je opšti pojam Eliotove teorijske misli o književnosti. Kako smo i najavili u Uvodu, taj pojam je neispravno posmatrati van kontaksta njegovog razvoja kroz čitav Eliotov diskurzivni opus i to - počev od ranih, filosofskih radova, sve do eseja poput The Frontiers of Criticism   i drugih. Stoga ćemo, pre nego sto pređemo na razmatranje problema tradicionalnosti u okviru teksta Tradition and the Individual Talent  , izneti nekoliko činjenica vezanih za prvi deo Eliotovog stvaralaštva.   Kao što je poznato, T. S. Eliot je ušao u javni život, pored ranih pesama, preko naučnih radova iz filosofije. U univerzitetskoj karijeri prešao je put od Harvarda do Sorbonne i Oxforda. Trogodišnje studiranje u Americi bilo je važno za njegov duhovni razvoj –  od 1906. do 1909. (kada je diplomirao filosofiju), na njega su naročito uticali filosof i pesnik George Santayana i kritičar Irving Babbitt. Od ovog poslednjeg nasledio je antiromantički stav, koji će biti od značaja i u kasnijoj kritici i teoriji. Što se tiče njegovi h evropskih studija za našu temu je najvažniji period od 1913. do 1916, obeležen uticajem filosofije Francisa Herberta Bradleya i njegovog dela  Appearance and Reality   (iz 1893.), antiempirijske i  uglavnom hegelijanske orijentacije. Konačno, 1916. godine, Eliot završava rad sa naslovom Knowledge and Experience in the Philosophy of F. H. Bradley  . Zasluga za osvetljavanje ovog aspekta Eliotovog dela koji je u bliskoj vezi sa njegovim filosofskim radom pripada Ann Bolgan ( The Philosophy of F. H. Bradley and the Mind and Art of T. S. Eliot  ), S. P. Rosenbaumu (ed.  English Literature and British Philosophy  ), Lewisu Freedu ( The Critic as Philosopher  ) i Richardu Shustermanu, čiji tekst –   Eliot as a Philosopher   je korišćen u ovom radu 3 . Naime, Bradleyev hegelijanski holizam u osnovi je organicističko mišljenje po kojem se značenja stvari spoznaju isključivo unutar višeg sistema čiji je data stvar strukturni deo, dakle, u odnosu prema drugim stvarima sa kojima je ova u suštinskoj vezi 4 . Neposredna spoznaja sveta nije moguća, ona uvek zavisi od stabilnog konsenzusa oko onoga što mislimo, od stabilnosti kojoj tradicija i doprinosi i od koje zavisi. Šire nego što će biti slučaj u Eliotovim književnoteorijskim esejima, ta potreba za trajnim konsenzusom po pitanju tradicije ovde se primenjuje i na plan celokupnog mišljenja, a, u krajnjoj liniji, i na stvarnost uopšte.  Radikalno odbacivanje empirizma vidi se i u Bradleyevom (i Eliotovom) negativnom stavu prema analizi kao metodu pristupa stvarima. Istina je, po Eliotu, uvek u interpretaciji, tj. vrednost nije neposredno data već uvek u interpretaciji od strane kritičara, istoričara i metafizičara 5 . Logički sledi da nema nikakve substancijalne razlike između unutrašnjeg i spoljašnjeg, subjektivnog i objektivnog i da je, u kra  jnjem ishodu, svaka istina samo privatna istina. Shusterman daje i pregled jednog poglavlja o solipsizmu iz Eliotovog rada. Nadovezujući se na Bradleya, on tvrdi da se svet uvek spoznaje iz individualne perspektive, iz finitnog centra (Bradley). To, doduš e, mada Shusterman to ne prime ćuje , nije dovoljno za tvrdnju da ne postoji autohtona, bezuslovna egzistencija objekta 6 . Ono što je tu važno je to da individualni mentalni život predstavlja uvek seriju 3  Tekst se nalazi u Cambridge Companion to T. S. Eliot  . 4  R. Shusterman, str.32. 5  Po R. Shustermanu, str. 33. 6    jer, reći da se svet nužno kontemplira iz finitne perspektive još uvek ne znači da takav svet ne postoji dok nije kontempliran. Radikalni idealizam, po svemu sudeći, nikada nije bio Eliotovo usmerenje.  
Related Search
We Need Your Support
Thank you for visiting our website and your interest in our free products and services. We are nonprofit website to share and download documents. To the running of this website, we need your help to support us.

Thanks to everyone for your continued support.

No, Thanks